E: Napominjem, više za kritičare moje Teorije nego za tebe, da postojeće teorije za taj problem nemaju nikakvo rešenje, ni dobro ni loše. Naprosto se postulirala prilično trivijalna činjenica da je energija emitovanog „kvanta" jednaka razlici u ernergiji elektrona pre i posle emitovanja. To nazivam trivijalnim tvrđenjem zato što ono ne govori ništa, osim što potvrđuje zakon o održanju energije. Nešto zanimljiviji postulat bi bio da su „energetski nivoi" elektrona međusobno razdvojeni iznosima energije čija veličina ne može biti proizvoljna, već ima određenu veličinu jednaku proizvodu između Plankove konstante i frekvence. Priznajem da mi ni značaj tog postulata, kome se u savremenim teorijama pridaje ogroman značaj, nije jasan. Ono što ja o tome znam jesu neke činjenice koje prilično relativizuju pojam „kvanta" kao neke tačno određene porcije energije. Kakva je to tačno određena porcija energije ako se ona, naprimer, posle sudara sa elektronom, odbija sa okrnjenom veličinom i različitom frekvencom. Opet, kod takozvanog „zakočnog" zračenja elektrona, ti energetski kvanti imaju sve moguće veličine, nema diskretnih razlika među njima. Takođe, eksperiment pokazuje da se u slučaju izlaganja elektrona nekom jakom izvoru elektromagnetskih talasa, u spektru koji pod njegovim dejstvom zrači elektron mogu naći „kvanti" sa većom frekvencom i energijom od frekvence i energije kvanata kojima se bombarduje elektron. Ima još sličnih činjenica, ali je, mislim, i ovo dovoljno da se postavi pitanje šta teorija stvarno podrazumeva pod tim „kvantom". Ako se od njega može okrnjiti i hiljaditi, i stoti, i deseti, i bilo koji deo, šta ga onda čini nekakvim „kvantom". Napominjem da je to „krnjenje" kvanta eksperimentalno davno utvrdio Kompton, i po njemu je pojava nazvana Komptonov efekat. Ako se fizičarima postavi pitanje šta o tome misle, uglavnom se može konstatovati da ne misle ništa. Oni većeg formata pribeći će kombinovanju Teorije relativnosti i Kvane mehanike, pomoću kojih se svaki problem može učiniti beznadežno nejasnim svakome ko poštuje doslednost, logiku i u prvom redu zdravi razum.
A: Hajde da čujemo tvoje logično i zdravorazumsko objašnjenje.
E: Počinjemo sa jednačinom (91):
e22Re= ℏcλe (91)
E: Ova jednčina je napisana dosta davno, kao rezultat kombinovanja različitih ideja i različitih teorija. Nema smisla o tome mnogo govoriti, mislim da samo treba istaći kako je nauka bila sasvim blizu da pravilno odgovori na neka pitanja o prirodi elektrona, a to pokazuje ova jednačina. Trebalo je samo dobro razmisliti šta ona znači. Nažalost onda je došla Teorija relativnosti, koja je naprosto opčinila fizičare, jer je čitav svet prikazivala u novom, krajnje fantastičnom svetlu, koji se kosio sa celokupnim ljudskim iskustvom. Zašto je ta teorija prihvaćena toliko nekritički i bez i jednog pravog dokaza, pitanje je za psihologe. Ja sam ranije o tome nešto govorio, i izneo svoje mišljenje da je razlog verovatno taj što ta teorija na „naučnoj osnovi" golica ljudsku maštu mogućnošću da se ovlada vremenom, odnosno večnošću. Ali, ostavimo to. U izvornom obliku jednačina (91) izgleda malo drukčije. Konkretno, sa leve strane u imeniocu nema broja 2. Ja sam ranije objasnio razloge zašto taj broj 2 treba da stoji tamo. Iako je ta jednačina napisana, nikada se, koliko ja znam, nije smatralo da u njoj stoje stvarni radius elektrona, i neka stvarna talasna dužina na kojoj on osciluje. Međutim, kao što sam objasnio, u mojoj Teoriji to su stvarni radius elekltrona i stvarna talasna dužina na kojoj osciluju stojeći talasi etera koji svojim delovanjem izgrađuju elektrostatičko polje elektrona. To je od početka bilo moje snažno uverenje, a pretvorilo se u izvesnost kada sam jednostavnim računom došao do rezultata da je radius najniže orbite po kojoj kruži elektron jednak talasnoj dužini iz jednačine (91). Kada je to postalo izvesno, bio je nađen ključ za jednostavno razumevanje svih „kvantnih" pojava, koje Kvantna mehanika proučava i prikazuje u misterioznom i nerazumljivom svetlu. Jednostavno, elektrostatičko polje elektrona nije homogeno, na rastojanjima od jedne njegove talasne dužine svuda u prostoru oko njega smenjuju se zone različite gustine i statičkog pritiska etera. Zbog toga česticama koje se u tom prostoru nađu nije svejedno koje će mesto zauzeti. Elektroni teže da se smeste u zone povećane gustine, a nukloni u polja smanjene gustine etera. To je jednostavno objašnjenje razloga za formirtanje i atoma i molekula i kristala. Razume se, to je kvalitativno objašnjenje, a u nekoj konkretnoj situaciji, kada se grupiše veći broj čestica, tačno izanalizirati gde će se koja smestiti, nije lako a može biti i toliko složeno da je nemoguće. Cela tajna „kvantovanja" raznih fizičkih veličina je u toj nehomogenosti prostora u polju elektrona, koja prisiljava čestice da u njemu zauzmu određene položaje, na jednakim međusobnim rastojanjima. No, treba imati na umu da je to pravilo, a ne neki „gvozdeni" zakon od koga nema odstupanja. Sila koja gura česticu u taj položaj nije beskonačno velika, tako da ona može biti iz njega i pomerena i izbačena delovanjem druge sile.
E: Malo sam se udaljio od osnovne teme, nadam se da to ne smeta. Vraćam se na jednačinu (91). Kada sam u glavnim crtama postavio model elektrona, došlo je i to vreme da postavim sebi pitanje: Da li su radius elekltrona i njegova talasna dužina nepromenljive veličine? Postoje li neki razlozi koji bi onemogućavali da se radius elektrona smanji ili poveća? Postoje li slični razlozi da se smanji ili poveća talasna dužina njegovih stojećih talasa? Pošto takve razloge nisam mogao naći, razmišljao sam koji bi razlozi mogli dovesti do promene tih veličina, i koje su posledice eventualne promene. Koje su posledice, odmah se jasno vidi iz jednačine (91): Smanjenje radiusa elektrona povećava njegovu sopstvenu elektrostatičku energiju i masu, a smanjenje talasne dužine povećava energiju stojećih talasa. I obrnuto, povećanje radiusa smanjuje energiju i masu, a povećanje talasne dužine smanjuje energiju stojećih talasa. Taj zaključak sam od sebe nameće pretpostavku da bi zračenje elektrona moglo biti povezano sa takvim promenama. Ako bi se pod nekim okolnostima elektron sabio tako da mu se rasdius smanji, njegova energija bi porasla, i on bi, uobičajenim rečnikom, pretstavljao „pobuđeni" elektron. Kada bi razlozi koji ga sabijaju na manji radius prestali, on bi se proširio na svoju nepobuđenu veličinu, a višak energije bi se izračio u vidu elektromagnetskog talasa. Da li ti je ta ideja dovoljno jasna?
A: Ideja je u osnovi jasna, ali nije jasno kako bi se taj tvoj elektron mogao sabiti. Pogotovo nije jasno, kako, kojom brzinom bi se proširio na staru zapreminu, tako da to širenje bude izvršeno sa takvom brzinom i u takvom vremenu da to odgovara frekvenci i talasnoj dužini izračenog talasa. Iz jednačine (91) se vidi da što je veća razlika u radiusima, veća je razlika i u energijama. Ako to uzmeš u obzir, i to da je frekvenca veća kod većih energija, ispada da se elektron do stare zapremine proširi utolikon brže ukoliko je više sabijen, a utoliko sporije ukoliko je manje sabijen. Je li to moguće? U svakom slučaju, meni to izgleda nelogično.
E: Da, to jeste problem, koji je i mene mučio, i doći ćemo na njega. Za sada, upitajmo se kako bi izgledala jednačina (91) za elektron kome je radius umanjen? U kakvom bi odnosu u tom slučaju stajali njegov radius i talasna dužina, šta misliš?
A: Otkud bih mogao znati? Najprostija pretpostavka je da bi ostali u tom istom odnosu.
E: To isto sam pomislio i ja, a kada sam to pomislio, počeo sam tragati za eventualnim potvrdama i dokazima da tako zaista i jeste. Sećaš se kako sam svojevremeno dokazivao da je međusobna energija dvaju naelektrisanja obrnuto proporcionalna njihovom međusobnom rastojanju? U tu svrhu koristio sam jednačinu (55) koju sam našao u knjizi „Feinmanove lekcije iz fizike", 248 strana, 3 -4 tom. U toj knjizi je to jednačina broj (39.18). Tamo se konkretno govori o posledicama sabijanja elekltromagnetskih talasa u manju zapreminu. Doduše, Feinman ih tamo naziva fotonima, ali će i najveći oponenti Teorije morati priznati da su foton i elektromagnetski talas jedno te isto. Dakle, ako se neka zapremina u kojoj osciluju elektromagnetski taslasi sabija u manju zapreminu, energija sadržana u toj zapremini raste. To nije ništa specifično, jer i energija bilo kojeg gasovitog fluida, kada se on sabija, takođe raste. Za elektromagnetske talase bitna je činjenica da se energija pri tome menja obrnuto proporcionalno radiusu zapremine. Što je radius veći, energija je manja, i obratno. Sa malo mašte, koja meni hvala bogu ne nedostaje, ja sam u toj činjenici video značajnu indiciju da je moj model elektrona ispravan. Njegovo polje izgrađuju elektromagnetski talasi, a njihovo sabijanje povećava energiju elektrona, tako da je veličina te energije jednaka e22Re . Razume se, isto važi i kada se radiuis elektrona povećava, energija mu opada. No, dobro je poznato iz kinetičke teorije gasova da je energija jednoatomskog gasa, čiji atomi imaju samo kinetičku energiju progresivnog kretanja, proporcionalna temperaturi. Energija takvog gasa jednaka je nkT, gde je n broj čestica u zapremini, k takozvana Bolcmanova konstanta, a T temperatura izražena u stepenima Kelvina. Iz tih činjenica lako se uviđa da su i radius i temperatura neke zapremine, koja se sabija ili širi, funkcionalno povezani. Što je veći radius zapremine, temperatura je niža, a što je manji radius, temperatura je viša. Potvrdu tog zaključka, bolje reći činjenice, još bolje ćemo osigurati ako otvorimo 371 stranicu istog toma „Fenmanovih lekcija iz fizike". To je autoritet koga nije moguće ignorisati od strane oponenata moje Teorije, kojih će biti, kako neka moja iskustva pokazuju, otprilike onoliko koliko u svetu ima akademskih fizičara.
A: To jest, ako pročitaju knjigu.
E: Dabome, zaboravih da to kažem. Dakle, na toj 371 stranici napisana je jednačina koja opisuje gustinu energije pri takozvanoj „temperaturnoj ravnoteži" kod zračenja takozvanog „apsolutno crnog tela". Nema svrhe da se upuštam u opširnija objašnjenja te pojave. Uglavnom, radi se o gustini energije koju čine elektromagnetski talasi u nekoj zatvorenoj zapremini, u situaciji kada nema ni priraštaja ni gubitka energije iz te zapremine. Ta jednačina je potvrđena eksperimentalno, te nema osnova da se sumnja u njenu tačnost, a izgleda ovako:
WV=6,5 k4T4ℏ3PI2c3 (126)
E: Sada treba videti šta se iz te formule može izvući u korist moje teorije. Ako pretpostavimo da je zapremina u kojoj se meri energija jednaka bilo kojem broju kT, mi to možemo postaviti u jednačinu (126) umesto energije W. Najjednostavnije će biti ako zamislimo neku malu zapreminu u kojoj se sadrži samo jedno kT. Na to imamo puno pravo, iako veličina zapremine ne utiče na rezultat. Takođe, umesto simbola V za zapreminu u imeniocu sa leve strane možemo postaviti zapreminu kao funkciju trećeg stepena radiusa. To može biti sfera, kocka, to je svejedno. Ako to uradimo, jednačina dobija ovaj oblik:
kT4PIR3 3=6,5 k4T4ℏ3PI2c3 (127)
E: Ova jednačina očigledno dokazuje ono što sam zaklčjučio i malo ranije, da je proizvod između radiusa i temperature konstantan. Iz jednačine (127) može se i izračunati koliki radius tačno odgovara nekoj zapremini elektromagnetskih talasa pri nekoj određenoj temperaturi. Ne samo to, može se, ako znamo sadržaj energije i zapreminu, izračunati temperatura u zapremini. Vidš li ti to?
A: Vidim, ali ne vidim baš značaj svega toga.
E: Da si razmišljao tridesetak godina, možda bi video. Recimo, ako znamo radius elektrona, i energiju elektrona, pa ih postavimo u tu jednačinu, možemo bar oceniti kolika je temperatura u elektrostatičkom polju elektrona, u takozvanom „vakumu" čiju temperaturu savremene teorije zovu „apsolutnom nulom.
A: Ne razumem sasvim. Sećam se da si često pominjao ogromnu energiju koja se sadrži u „vakumu". Je li to ta temperatura?
E: Nije baš tačno to, ali je svakako s tim u vezi. Hteo sam samo pokazati da i u klasičnim teorijama ima dovoljno podataka koji, kada se o njima dobro razmisli, ukazuju da prostor nije prazan, da se u njemu mora sadržati i materija i energija. Dobro se zna da elektrostatičko polje elektrona postoji na svim temperaturama, pa i na takozvanoj apsolutnoj nuli. Ali to je široka tema, sada ćemo se zadržati na onoj užoj, koju razmatramo. Jesam li dokazao da je proizvod između temperature i radiusa zapremine u kojoj osciluju elekltromagnetski talasi konstantan, u situaciji kada se ta zapremina sabija ili širi bez gubitka energije?
A: Nisam ja baš kompetentan da to ocenim. Mogu samo reći da jednačina (127) to potvrđuje.
E: Dovoljno je i toliko. Profesionalci će bolje znati je li ta jednačina tačna ili nije. A sada prelazim na drugi važan korak. U teoriji zračenja „apsolutno crnog tela" poznat je i takozvani Vinov zakon, koji kaže da su frekvence elektromagnetskih talasa sve veće ukoliko je temperatura viša. Ili, što je isto, da su talasne dužine sve manje što je tempertatura viša. Još konkrertnije, Vinov zakon glasi da je proizvod između temperature i talasne dužine na kojoj se zrači najviše energije konstantan. A sada pazi dobro: Jednačina (127) dokazuje da je proizvod između radiusa zapremne i temperature konstantan, u slučaju kada se radius zapremine menja bez gubitka energijue. Vinov zakon pak kaže da je proizvod između talasne dužine i temperature takođe konstantan. Da to bude bolje uočljivo, napišimo to i u matematičkoj formi:
R T=const. λ T=const1.
E: Ako međusobno podelimo ove dve jednačine, očigledno dobijamo rerzultat da je odnos između radiusa i talasne dužine konstantan. Slažeš li se sa tim?
A: Sa ovim računom se mora složiti. Međutim, nije mi baš jasno da li on dokazuje da to mora važiti i za elektron.
E: A zašto ne? Jesam li naglasio da je prethodni račun izveden na osnovu eksperimentalnih podataka za radius i temperaturu neke zapremine u kojoj elektromagnetski talasi određuju sadržaj energije u njoj?
A: Tako si rekao.
E: A jesam li bezbroj puita naglašavao da elektrostatičko polje elektrona izgrađuju njegovi stojeći elektromagnetski talasi, da je to jedan od kamenova temeljaca moje Teorije?
A: Naravno, i da sam mnogo gluplji to bih zapamtio.
E: Onda kaži na osnovu koje logike bi se moglo tvrditi da zakon, ili pravilo, koje važi za jedno polje elektromagnetskih talasa, ne važi za drugo?
A: Nisam rekao da ne važi, rekao sam da nisam siguran kako mora važiti u oba slučaja. Ali kad se problem postavi tako kako si ga sada postavio, slažem se da po logici mora važiti u oba slčučaja, jer im je fizička suština jednaka.
E: To sam hteo čuti. Dakle, može se reći da sam sa velikom dozom sigurnosti dokazao da jednačina (91) važi uvek, bez obzira na kojoj talasnoj dužini osciluje elektron u datom trenutku. Ako to pretstavimo u matematičkoj formi, dobijamo ove relacije:
e2Re= ℏcλe , e2Re1= ℏcλe1
E: Prema pretpostavci koju sam izrekao ranije, elektron zrači energiju kada mu se radius povećava. To podrazumeva da mu je prethodno pridodata energija, zbog koje mu se povećala frekvenca oscilovanja, ili smanjila talasna dužina, što je isto, a takođe mu se smanjio i radius. Vraćanjem na svoj normalni energetski nivo, koji ima na „apsolutnoj nuli", što je termin „apsolutno besmislen", elektron zrači ovu energiju:
ΔW= ℏcλe1- ℏcλe (128)
E: Pretpostavljam da ti je jasno kako se ovaj rezultat dobija kao razlika prethodne dve jednačine.
A: Da, to je očigledno. Ali, nisam fizičar, a ipak ponešto razumem. Možda sam dosta naučio i u ovom razgovoru. Dakle, kako će se energija iz jednačine (128) emitovati na nekoj trećoj frekvenci? Razumeš šta pitam? Po tvojoj teoriji elektron i na apsolutnoj nuli ima ogromnu energiju, i osciluje sa ogromnom frevencom. Ako sam dobro utuvio, energija i frekvenca su mu povezane ovom jednačinom:
mec2= ℏcλe (91)
A: Jesam li u pravu?
E: Svakako, i drago mi je što vidim da ne razgovaramo uzalud.
A: Pa dakle, kada elektronu poraste energija, on mora oscilovati sa još većom frekvencom, pa po elementarnoj logici i energiju emituje na toj frekvenci još većoj od normalne. Jesam li tu u pravu.
E: Naravno, logika ti je neoboriva.
A: A ako je tako, onda objasni ono što mi izgleda nemoguće objasniti. Kako je moguće da je energija koja se zrači u jednačini (128) jednaka
ΔW= ℏcλT
A: Pogotovo kada se uzme u obzir da λT može biti proizvoljno veliko, u zavisnosti od temperature. Dakle, sa jedne strane, po tvojoj Teoriji elektron osciluje i emituje sa ogromnom frekvencom, a sa druge je eksperimentalno dokazano da emituje na talasnoj dužini λT, koja je uvek veća od talasne dužine oscilovanja elektrona, a na običnim temperaturama milione puta veća. Dakle, ko je u pravu, tvoja Teorija ili eksperiment?
E: Pitanje je opravdano, ali te ipak moram malo ispraviti. Prijemnici, kojima se prima i meri i talasna dužina i energija, registruju λT. Na kojoj talasnoj dužini osciluje i emituje elektron, to se ne meri, niti je to moguće. Jesam li u pravu?.
A: Pretpostavljam da jesi, iako nisam u to upućen. Ali svejedno, zar talasna dužina emitovanja i prijema nije ista?
E: Ne mora biti.
A: Zar je i to moguće?
E: Moguće je.
A: Voleo bih da objasniš kako.
E: Odmah prelazimo na to. Pošto si se u mladosti i sam bavio atletikom, sigurno si nekada gledao trke na duge staze.
A: Gledam ih i sada, ali me baš iznenađuješ. Kakve veze mogu imati trke na duge staze sa zračenjem elektrona?
E: Videćemo. Da li si uočio da posle više krugova oko stadiona najbrži trkači otpozadi stižu i prestižu one sporije, pošto su ih prestigli za ceo krug?
A: Naravno da sam uočio.
E: Posle dalnjih nekoliko krugova ponavlja se isto, i tako do kraja trke. Najbrži trkači u određenim vrtemenskim intervalima prestižu one sporije. Da li je to tačno?.
A: Pa, ako ćemo biti precizni, to bi se događalo kada bi trka trajala jako dugo. Praktično, pošto je razlika u brzini trkača obično mala, retko oni najbrži prestignu sporije za više od jednog kruga.
E: U pravu si, ali je važno da smo uočili suštinu. Kada bi trka trajalo dugo, u određenim vremenskim intervalima brži trkači bi otpozadi prestizali sporije. A kada bi trkači, i jedni i drugi, trčali stalno svojom istom brzinom, vremenski intervali u kojima bi brži prerticali sporije bili bi uvek jednaki. Slažeš li se sa tim?
A: Svakako.
E: A sada se upitaj, od čega bi zavisila dužina tih vremenskih intervala?
A: To nije teško uočiti. Zavisila bi od razlike u brzini sporih i brzih trkača. Što bi razlika u brzini bila veća, vreme preticanja bi bilo kraće, i obratno.
E: Eto, i nas dvojica smo već skoro na cilju ove trke. Da li pomalo shvataš šta sam ovim uvodom hteo reći? Ako bi gledaoci nekim čudom merili energiju kojom trkači prolaze mimo njih, šta bi utvrdili? Da je izmerena energija najveća u tačkama gde se odvija preticanje, i da se te tačke nalaze na pravilnim međusobnim rastojanjima. Je li tako?
A: Tako je.
E: A sada upotrebi malo maštu, pa zamisli dva klatna koja osciluju paralelno jedno pored drugog, i to tako da im se periodi oscilovanja malo razlikuju. Klatno sa kraćim periodom polako će odmicati klatnu sa većim periodom, dok mu ne pobegne za ceo period, a kad se to desi, stići će ga i preteći i opet mu početi bežati, i opet ga stići i preteći. I to preticanje će se događati u pravilnim vremenskim intervalima, koji su utoliko duži ukoliko je razlika u periodu oscilovanja manja. Možeš li to zamisliti?
A: Ako se setim priče o maratoncima, mogu.
E: A sada se potrudi za poslednji, najteži korak. Ako bi se ta oscilovanja klatna predavala vazduhu u vidu zvučnog talasa, oba zvučna talasa bi oscilovala sa frekvencom kojom osciluju klatna, a pošto je brzina zvuka ista za sve zvučne talase, ta dva talasa bi se, putujući kroz prostor, stalno nalazili i oscilovali jedan pored drugog. Slažeš li se?
A: Trudim se da te pratim.
E: U istim vremenskim intervalima u kojima klatno sa kraćim periodom pretiče u oscilovanju klatno sa manjim periodom, i zvučni talas sa kraćim periodom preticao bi u oscilovanju talas sa dužim periodom. Međutim, oni se celo vreme kreću brzinom zvuka. Sada pokušaj zamisliti koliko rastojanje prelaze kroz vazduh oba talasa za taj vremenski period u kome se talasna oscilovanja pretiču.
A: Pa, ako taj vremenski period opznačim sa t, a brzinu kojom se kreće zvuk sa c, onda rastojanje mora biti jednako ct.
E: Veoma brzo učiš fiziku. Sreća moja što ti je na tom polju mozak „tabula raza". Da si studirao fiziku, ništa od moje priče niti bi hteo slušati, niti bi hteo uzeti u obzir. Da li ti je sada jasno da bi se ta dva oscilovanja, putujući kroz prostor, preticala u oscilovanju stalno na pravilnim rastojanjima jednakim ct? I ako bi neki prijemnik registrovao tačke u kojima je energija tih zvučnih talasa najveća, on bi utvrdio da je to na pravilnim rastojanjima ct, a merač bi konstatovao da je ct talasna dužina tih zvučnih talasa, iako u stvarnosti oba zvučna talasa osciluju sa mnogo većom frekvencom. Da li je taj zaklčjučak ispravan?
A: Ne znam šta da kažem. Logika ti izgleda neumoljiva, ali ipak ne znam da li to zaista važi za elektron. Ti tvrdiš da je talasna dužina elektromagnetskih talasa koju mere prijemnici ustvari prividna, a da je stvarna talasna dužina talasa koje emituje elektron mnogo manja. Je li to moguće, je li moguće da takvu mogućnost teoretska fizika ne uzima u obzir?
E: Teoretska fizika ne samo da tu mogućnost uzima u obzir, nego je, koliko ja znam, koristi i u praksi. Kod emitovanja radio talasa mogu se emitovati talasi sa različitim frekvencama, čije se amplitude na putu kroz prostor slažu i interferiraju, kako se to kaže, konstruktivno i destruktivno. To se dešava na pravilnim razmacima, tako da se dobija novi talas čija amplituda osciluje sa novom frekvencom, takozvanom „frekvencom modulacije". O tome svaki radiotehničar sigurno zna kudikamo više od mene.
A: A šta o tome kaže teoretska fizika?
E: O elektronu u tom smislu ne kaže ništa. Stalno ti ponavljam da su vladajuće teorije unele takvu pometnju u nauku da se tu više niko ne snalazi. A što se tiče teorije talasnih kretanja, iako me nikakve teorije previše ne obavezuju, pogotovo kad protivureče mom zdravom razumu, ipak mi je milo i lakše mi je kada potvrdu svojih zaključaka osnažim nekim priznatim autoritetom. Zato opet otvorimo četvrti tom Feinmanovih „Lekcija iz fizike", na 402. strani. Sa matematikom trigonometrijskih funkcija se ne moraš zamarati, dovoljno je da pročitaš završni pasus. Citiram: Prenebregavajući te male složenosti, mi možemo zaključiti, da ako se slažu dva talasa sa frekvencama ω1 i ω2, dobijamo talas sa frekvencom jednakoj srednjoj frekvenci ω1+ω22 čija „sila" osciluje sa frekvencom ω1-ω2. To je kraj citata. Ako on nije u poptpunosti jasan, citiram još jednu rečenicu: Modulacija amplitude u smislu intenzivnosti odvija se sa frekvencom ω1- ω2. Kraj citata. Verujem da znaš kako je ω= 2PIcλ. A kada to znamo, onda znamo i to da je ω1- ω2= 2PIcλ1- 2PIcλ2. Prema tome, iz sverga rečenog potpuno je jasno da se može napisati da je talasna dužina kojom se modulira intenzivnost nekog talasa koji nastaje slaganjem dvaju sa različitim talasnim dužinama, jednaka:
1λT= 1λ1 - 1λ2.
E: Sada jednostavno pomnožimo jednačinu sa Plankovom konstantom, pa ćemo dobiti:
ℏcλT= ℏcλ1- ℏcλ2 (129)
E: Ništa nas ne sprečava da uzmemo kako je λ1 talasna dužina na kojoj osciluje pobuđeni elektron, dakle u vreme kada mu je energija povećana, a da je λ2 taslasna dužina na kojoj osciluje nepobuđeni elektron. U momentu kada se izluči ta razlika u energiji, talas sa manjom talasnom dužinom se otpravi kroz prostor, interferira sa talasima koji već, stalno i kroz večnost osciluju u prostoru Vasione, te se dobija nov talas čija amplituda periodično raste i opada. Naše oko, kao i instrumenti, zapažaju samo te položaje u kojima je energija talasa povećana iznad normalne. Isto tako, instrumenti mogu meriti samo rastojanja među onim tačkama koje se mogu videti, a to rastojanje je talasna dužina modulacije λT. Je li ti jasno šta sam hteo dokazati?
A: Jasno mi je. Hteo si dokazati kako talasna dužina na kojoj emituje elektron nije ona koja se registruje i meri kao talasna dužina elektromagnetskih talasa. Ta merena talasna dužina, to je ustvari talasna dužina modulacije, dok se prava talasna dužina, na kojoj elekltron emituje, ne vidi. Je li tako?
E: Tačno tako.
A: A da li se u stvarnosti zaista tako zbiva?
E: Šta da ti na to odgovorim? Niti to mogu videti, niti se, bar za sada, to može utvrditi nekim eksperimentom. Jedino što mogu tvrditi, i što smatram da sam dokazao, da se tako na jednostavan način objašnjava misterija „svetlosnog kvanta". A dokazaće se to na posredan način tako što će se mojom Teorijom objasniti i dokazati neke druge pojave čija je fizička priroda povezana sa ovom.
A: Ali kako je moguće da se ta prava talasna dužina, na kojoj po tebi elektron emituje, ne može zapaziti?
E: Veoma jednostavno ćeš to shvatiti, samo ako imaš malo mašte. Kada se vidi neki svetlosni izvor? Samo onda ako iz njega do našeg oka dopire više svetlosti nego iz okoline. Tu činjenicu možeš proveravati svakodnevno. Kada bi celo nebo isijavalo enegiju jednaku onoj koja stiže sa Sunca, Sunce se ne bi uopšte videlo. Danju se ne vide ni mesec ni zvezde, zato što površina nebeskog svoda šalje više svetla od njih. A zanimljivo je, i to treba imati na umu, posebno kada se razmišlja o mojoj Teoriji, da taj princip ne važi samo za svetlost, već za sve fizičke veličine koje je moguće meriti. Ja se ne mogu setiti ni jedne veličine koja se meri direktno, u njenoj apsolutnoj veličini. Uzmi bilo koju, recimo tempertaturu. Šta to znači „temperatura apsolutne nule"? Samo to da instrumenti ne mogu u prostoru naći mesto gde je temperatura niža od te. A otkuda nam pravo da to smatramo nekom nulom, to smo postavili proizvoljno, bez ikakvog realnog osnova. To što je nama na toj temperaturi hladno, ne znači ništa, osim da je prioroda života moguća u nekim uskim energetskim granicama. O tom principu bi se moglo pričati u nedogled, pa bolje da tu temu napustimo, a ako te zanima, sam razmisli o njoj.
A: Mislim da shvatam nešto od toga. Međutim, ima još toga što me buni u tvom objašnjenju zračenja elekltrona. Recimo, kažeš da se elekltron sabije u manju zapreminu, da mu tako poraste energija, pa kada se proširi na normalnu zapreminu, zrači se razlika u energiji. Nije mi jasno kako se to elektron sabije u manju zapreminu?
E: Bojim se da tražiš od mene previše. Elektron nije balon koji stisnemo, pa kada stisak popusti, balon zrači. Ja mogu jedino pokušavati zamisliti kako se to dešava. Zamisli ga na nekom rastojanju od atomskog jedra. Elektrostatička sila ga gura ka jedru, a elektrodinamička sila ga gura od jedra. Pa eto, zamisli da ti taj elektronov balon jednom rukom privlačiš ka sebi, a drugom ga guraš od sebe. Čini se realnim očekivati da će se zapremina balona, stisnutog između dve suprotne sile, smanjiti. A kada sile popuste, balon se proširi. To je neka gruba slika pojave. Dok se elektron kreće ka atomskom jedru, stisnut je između elektrostatičke i elektrodinamičke sile. Kada približavanje ka jedru prestane, elektrodinamička sila nestaje, elekltron se proširi i emituje energiju.
A: Pada mi na um još jedan problem s tim u vezi. Ako se ne varam, rekao si da su elektronovi talasi, koji osciluju u njegovom polju, stojeći. Ako sam te razumeo, stojeći talasi u prostoru osciluju na mestu, ne prenoseći energiju. Kako onda mogu prenositi energiju koju zrači elektron, pošto ta zračena energija nije nikakav stojeći talas, već talas koji slobodno putuje kroz prostor.
E: To je pravo pitanje, a na njega se može odgovoriti tek kada se do kraja razjasni priroda elektrona.